Турцизми
Ниједан језик на свету није потпуно свој ― сваки има позајмљених речи из других језика, туђица.
Уврежено је мишљење да стране речи улазе у неки језик услед додира и мешања два или више народа. Тако се обично и сматра да је турска војска и администрација највише ширила турцизме у нашем језику.
Многи турцизми су се толико одомаћили у српском језику да их доживљавамо као сопствене речи: аждаја (< тур. ejdeha < перс. eždeh), боја (< тур. boya), бубрег (< тур. böbrek), јастук (< тур. yastik), јоргован (< тур. erguvan < перс. erġewūn), леш (< тур. leş < перс. lа̄še), мајмун (< тур. maymun), маказе (< тур. makas < ар. mäqass), памук (< тур. pamuk, pambuk < перс. penbe), папуча (< тур. papuç < перс. pāpūš), ракија (< тур. raki и arak < ар. aräq), сандала (< тур. sandal < ар. sandäl), сирће (< тур. sirke < перс. sirke), ћела (< тур. kel), чарапа (< тур. çorap < перс. gūrāb), чекић (< тур. çekiç), чесма (< тур. çeşme < перс. češme), шећер (< тур. şeker < перс. šeker ) итд. Ако мало размислимо, доћи ћемо до закључка да већина ових речи нема уопште замену у нашем језику. Коју бисмо реч, рецимо, употребили уместо речи чарапа? Можда сокна? Али опет бисмо користили туђицу, будући да је сокна реч немачког порекла. А шта ако би одговор гласио назувак или наглавак? Речи су домаћег порекла, али, нажалост, заборављене, непознате, нарочито млађем нараштају.
Ако се и забринемо због тога што је српски језик претрпан турцизмима, за утеху нам остаје чињеница да је таква ситуација и у језицима других балканских народа.