Именице II

I

прòда̄вче/про̏да̄вче (: продáвац), не продáвче

Вишесложне именице мушког рода са дугоузлазним акцентом у номинативу једнине могу имати у вокативу једнине следеће акценте: 1) краткоузлазни акценат, и то за један слог ближе почетку речи према акценту већине осталих падежа; 2) краткосилазни акценат на иницијалном слогу. Тако је, примера ради, исправно и прòда̄вче и прőда̄вче, а неправилно је продáвче.

II

тѐснац, теснàца, не тѐснац, тѐснаца

Двосложне именице мушког рода, које имају у номинативу једнине краткоузлазни акценат на почетном слогу, у генитиву једнине и у осталим падежима најчешће имају овај исти акценат на претпоследњем слогу. Стога је правилно теснàца, не тѐснаца.

III

дѐвoја̄ка̄ (: дѐво̄јка), не девојáка̄

Именица девојка у генитиву множине има краткоузлазни акценат на почетном слогу. Дакле, акценат је исти као у номинативу једнине. Акценат у овом падежу остаје неизмењен јер се број слогова повећава непостојаним а.

IV

и̏ме, и̏мена, не и̏ме, имѐна

Именице средњег рода II врсте на -е/-ена у свим падежима једнине имају неретко исти акценат као у номинативу једнине; нпр. и̏ме, и̏мена, и̏мену итд. Међутим, у множини се мења место и квалитет акцента ― акценат се помера за један слог ка крају речи и постаје узлазни: имѐна, имéнā, имѐнима, имѐна, имѐна, имѐнима, имѐнима.

V

игáла̄, не ѝга̄ла̄

Код двосложних именица III врсте, код којих се број слогова увећава непостојаним а, у генитиву множине акценат се преноси на тај вокал, који је увек дуг јер претходи наставку -а̄.

VI

у ствáри, не у ствȃри

Једносложна именица ствар, која припада IV врсти, у номинативу једнине има дугосилазни акценат. Међутим, у локативу једнине ова именица има на истом слогу дугоузлазни акценат.

VII

ка̏пета̄не, не капѐта̄не

Код именица I врсте, које имају у номинативу једнине краткоузлазни акценат на претпоследњем и дужину на последњем слогу (нпр. капетан), у вокативу једнине акценат је на првом слогу, и то краткосилазни.