Апостроф

I

Д’Артањан, не Дартањан

Апостроф се обавезно пише приликом преузимања властитих именица из француског језика, али се размак при писању не користи.

II

Кортина д’Aмпецо, не Кортина Дампецо

Властите именице пореклом из италијанског језика такође се пишу са апострофом и без размака.

III

ал’ (< али), не ал

Речи које су окрњене пишу се са апострофом.

Пример: Све на ноге устануло било, ал’ најпрви Арнаут Османе.

IV

нек (< нека), не нек’

Aпостроф се не пише код речи из разговорног језика или дијалектизама.

Пример: Нек јој је срећно!

V

с тобом, не с’ тобом

Предлог с се увек пише без апострофа. Постоји погрешна перцепција да је без самогласника а овај предлог окрњен, те се пише апостроф. Вокал а се повремено само придодаје предлогу с ради лакшег изговора у споју са неком другом речју.

Пример: Ишао је с тобом на летовање.

VI

чинит (< чинити), не чинит’

Краћи облик инфинитива, тзв. супин, пише се без апострофа.

Пример: Знамо шта нам је чинит.

VII

ко јуче, не к’о јуче

Aпостроф се не пише уместо вокала који се изгубио услед сажимања: као > ко. Ако је потребно истаћи, користи се знак дужине:  кô (= као).

Пример: Ко да је јуче било.