Тренутно се налазите: Насловна > Вокатив личних имена

Вокатив личних имена

Имена мушког рода на сугласник у вокативу једнине имају најчешће наставак или -у. Наставак се додаје уколико се име завршава ненепчаним сугласником; нпр. Душан ― Душане, Лазар ― Лазаре; када је завршни сугласник задњонепчани, тај сугласник испред наставка увек
прелази у предњонепчани; нпр. Вук ― Вуче, Љубодраг ― Љубодраже. Имена која се завршавају предњонепчаним сугласником у вокативу једнине могу имати наставак -у; нпр. Драгаш ― Драгашу, Милић ― Милићу.

Лично име Милош, примера ради, у вокативу једнине има дублетне наставке -е  и : Милоше/Милошу.

Страна имена на сугласник у нашем језику неретко имају једнак облик номинатива и вокатива; нпр. Абдулах, Агнес, Рихард, Џек. Некада се вокатив од ових имена може градити и додавањем наставка или . Ако се име завршава задњонепчаним сугласником или сугласником који је од овог добијен палатализацијом, сибиларизацијом, наставак је како се не би извршила гласовна промена; нпр: Абдулаху, Џеку. Када се име завршава неким другим сугласником, наставак је -е; нпр. Рихарде. С друге стране, постоје страна имена која регуларно граде вокатив једнине уз помоћ наставка или -у; нпр. Андреј ― Андреју, Џон ― Џоне.

Имена мушког рода на или имају вокатив једнине једнак номинативу: Мирко ― Мирко, Ђорђе ― Ђорђе.

Вокатив једнине властитих именица на је неретко исти као и номинатив; нпр. Гордана ― Гордана, Јелена ― Јелена, Никола ― Никола.

Постоје властите именице на које у вокативу имају наставак -о. То су двосложна лична имена са дугоузлазним акцентом на иницијалном слогу у номинативу једнине и дугосилазним акцентом на истом слогу у вокативу једнине; нпр.  Зoра ― Зоро, Пeра ― Перо, Сaра ― Саро. Двосложна имена са кратким акцентом у номинативу једнине имају вокатив једнак
номинативу; нпр. Ана ― Ана, Тара ― Тара.

Вишесложна лична имена женског рода на -ица у вокативу једнине добијају наставак -е; нпр. Анкица ― Анкице, Јелица ― Јелице, Радица ― Радице. Лична имена мушког рода на -ица такође у вокативу једнине имају наставак –е; нпр.  Милојица ― Милојице, Перица ― Перице.

Наши писци су често у својим делима правили разлику између мушких и женских лица чија се имена завршавају на -ица тако што би у вокативу за означавање лица женског пола додавали наставак -е; на пример: Микица ― Микице, док би номинатив и вокатив били истоветни када би именом било означено лице мушког пола; нпр. Микица ― Микица.

Лична имена имају различите наставке у вокативу, што зависи од следећих фактора: 1) врсте промене којој именица припада, тј. да ли се мењају по првој врсти (нпр. Душан) или по трећој врсти (нпр. Јелена); 2) ако именице припадају истој врсти деклинације: а) који наставак имају у номинативу (нпр. Никол-а или Рад-ица); б) да ли је именица састављена из два слога (нпр. Зора) или више слогова (нпр. Никола); в) какав акценат имају у номинативу – дуг (нпр. Зора) или кратак (нпр. Ана); 3) да ли служе за означавање лица мушког или женског пола (нпр. Микица); 4) да ли су страног порекла (нпр. Џек).

  • Digg
  • Del.icio.us
  • StumbleUpon
  • Reddit
  • Twitter
  • G-plus


Напиши одговор